Majka me je naučila da peglam košulje. Bele, puplinske,
sa uštirkanom kragnom i manžetnama. Bez daske i pegle na paru ali sa ljubavlju.
Govorila je, kad peglaš košulju to je kao da dodiruješ svog muškarca, maziš mu
prsa, miluješ vrat. Moraš je peglati pažljivo, letnju - bez, zimsku - dugih
rukava sa crtom.
I peglala sam ih. Puno. Prvo ocu da bih naučila, potom
mužu, zatim sinovima. I nikada mi nije bilo teško.
Moj otac ih je nosio kao deo uniforme. Smoking i bela
košulja deo su scenskog efekta svih filharmoničara na svetu. Danas se to
moderno kaže dress code. Kako god,
nikada nije otišao na koncert bez sveže opeglane košulje i maramice, platnene.
Muž, već odavno bivši, nosio ih je bahato, nemarno, nije
razumeo da meni znači da ga makar i tako dodirujem, ugađam, mirišem. On ih je
prljao po beogradskim kafanama, gužvao i flekao ne vodeći računa koliko mi je
vremena, umešnosti, truda i ljubavi trebalo da u danima oskudice i nemanja
praška, omekšivača a vrlo često i struje, uvek spremim čistu belu košulju.Za njega.
Nije ga bilo briga, nije mu bilo stalo….. Zato i jeste bivši.
Sin, talentovan na dedu, od mladih dana nosio je crne
pantalone i belu košulju. Svi javni časovi, takmičenja , radionice i letnji
kampovi koje posećuju mladi muzičari bili su obeleženi pakovanjem belih
košulja. Od dede je nasledio ne samo talenat već i poseban neseser za košulje.
Stari je proputovao ceo svet, donosio razne korisne stvari i tako ga se sećamo…
Dok su njegovi vršnjaci nosili trenerke sa uvučenim
gornjim delom, ja sam mome sinu peglala košulje. Gladeći sjajnu svilenu tkaninu
zamišljala sam ga kao bebu dok sam ga mazala i brisala pre povijanja.
Košulje su svetinja, dodir puplina, satena, svile uvek
prija. I podseća na nekog. To je ljubav. Prsti koji klize niz rukave vežbaju za
pravi dodir. Milovanje, lahoraste nežne poljupce….
Zato devojke, žene, peglajte košulje vašim muškarcima.
Uvek i samo vi.
Da ne počne neko drugi da ih gužva. I pegla…..
